Пишува : Владимир Дедијер
Добро вам јутро рањеници…
Добро вам јутро самоуправљачи, викна другарот Тито од вратата на партизанската болница, додека димот од неговата штотуку запалена кубанска пура, брзаше да го исполни оросторот со миломирис на јужноамерикански тутун, виткан меѓу колената на испотените кубански самоуправучачки.
– Добро ти јутро борче, рече маршалот додека одделно го поздравуваше борецот Димче
– Добро утро маршале, одговори Димче облечен во болничка пижама врз која стоеше црвен елек – без ракавчиња.
– Какав ти је то јелек борче, запраша маршалот
– Не знам друже Тито, сабајле су нам га дали
– Па тко вам је дао те јелеке побогу, изгледате као ранац на којем пише Супермен а испод је слика Спајдермена из Али експреса, рече врховниот командант
– Дали нам ги ови из руководства друже маршале, да ги носимо додека нас сликају
– Зашто да вас сликају побогу, па ви сте рањени, једва сте живи, још вам фале фотографије за успемену и дуго сеќање…се жестеше маршалот.
– Така су рекли, така правимо друже Тито, ние не смо требовали елечиње
– И на концу конца, тко ќе да вас слика, види колико вас је, милион и осамсто тисуќа рањеника…то никако не може да стане на једној фотографији..забележа врховниот командант
– Тако е бе друже Тито, ама рекли су нам да се збиеме, рамо до рамо, уз друга друг, за да не фату сви, рече борецот Димче
– А јесте ли можда и пјевали Рамо Рамо друже мој ? се запраша маршалот и додаде
– Како то мислиш да вас фату, можда да вас маскирају у другарицу Фату? запраша маршалот.
– Не бе друже Тито, објаснуваше борче, ми не сме били у план, ама пошто је немало довољно луѓе на маалске митинге , одлучили су нас да не узимају ради визуечни впечатак и кадросавање.
– Паметно, паметно..промрморе маршалот, и ја бих тако поступио кад ми евентуално нитко не би излазио на маалске митинге. Браво, имам само речи хвале за управника болнице друга Тачета!
– Него борче, гдје је другарица Фата,не видим је овдје, јесу ли и њој дали јелек црвени
– Она није тука друже маршале, отишла је на отварање табле
– Какве табле побогу ?! Се зачуди маршалот. Па тко данас још отвара табле ?
– Па руководство отвара таблу за пат према Кичеву и натамо..
– Па добро ако се отвара пут, али тко још отвара табле побогу, изненадено викаше маршалот
– Па тако су одлучили из партије мнозинске мањине друже маршале… и због тога, денеска су отварали таблу, рече борецот Димче.
– Добро…рече замислено маршалот, значи другарица Фата је тамо … одјевена у црвеном јелеку без рукавчичима
– Да друже маршале, ама за њу немале јелек, па и дадоа прслук….исто црвен..да не се разликова од останалима.
– А што свима јелеке, а другарици Фати прслук…побогу, се чудеше маршалот.
– Па ради надзора, одговори Димче
– Којег сад надзора, праша другарот Тито на хрватски
– Па надзор на путу који ќе га граде, ќе га врши фирма која производи гаќе и прслуке, па због тога…
– Твртка која ќе вршити надзор аутопута, је фирма за доњи веш ?! се чудеше другарот Тито
– Да другар врховни, потврди ранетиот другар Борче
– Ех да ми је знати која ќе возила саобраќати по том путу…промрморе маршалот
– Па оние еколошке возила који се произвједују у фабрику у Тетову, рече Димче
– Кај ..ви имате творницу возила у Тетову ? запраша маршалот
– Немаме, али су ни је најавили пред двије године, рече Димче
– Не ваља вам посао мој борче, отварате табле за аутопутеве које нема, а по којима ќе се кретати возила која се не производе, а одозгора на тога још митингујете у црвеним јелечичима…свашта !…се намршти другарот Тито
– Тако е, рече борецот Димче…него другар Тито, може ли да ти нешто ткажем овака меѓу нас
-Реци слободно борче
-Не сам бе ја борче друже Тито, ја сам Димче…рече борецот Димче кого другарот Тито го викаше борче
( Продолжува во сабора)
