Пишува: Владимир Дедијер

Во партизанската болница во срцето на “Ридестиот балкан” осамнува посебна сабота.Сабота е денот кога болницата ја посетува Врховниот командант и најголемиот син на нашите народи и народности другарот Јоже Броз… така е и утрово

– Добро јутро рањеници, како сте мајку му? запраша другарот Тито.

– Еве добро смо, одговори борецот Димче, чиј кревет беше прв до вратата

– Како је теби име друже борче, запраша маршалот

– Не ми је име борче, ја сам Димче друже Тито

– Па то и питам борче

– Димче…Димче одговори Димче

– Ти као да ме не разумјеш борче Димче, инсистираше врховниот.

– Разумам друже Тито, али најубаво че биќе, ако именовамо ствари са вистинските имена, јас на примјер сум Димче

– Колико вас има у овој болници Димче, запраша маршалот

– Милион и осумсто тисуќи, одговори Димче на хрватски

– И сви сте рањени ? запраша другарот Тито

– Сите друже Тито, нема здравог за сега, али се надевамо дека ќемо да се окрлавимо во ближој иднини

– Па зашто још увјек чамите у овој малој партизанској болници, што не сазидате веќу, или можда чак и Клинички центар, се интересираше другарот Ткто

– Па не можеме друже маршале, тешко се погодуемо око провизије и затоа останујемо без Клинички центар, одговкри борецот Димче.

– То није лијепо бога ти, рече маршалот на хрватски. Него тко управља овом партизанском болницом? запраша другарот Тито.

– Абе божем управља друг Тачета, не знам јел га знајете, он је из Кумановске ударне бригаде

– Како га незнам, викна маршалот, један мали челави, друг отац му је био градоначелник у црвеном Куманову! Јел тај? запраша маршалот.

– Е тај бе друже Тито, како га ви знајете, а лани на Златну бубамару нису га знајали, воодушевено одговори Димче.

– Ја сам врховни командант и мени је дужност да знам све, се пофали маршалот, него зашто си ми рекао да он тобож види ову болницу

– Па тако бе друже Тито, он се појављује фиктивно јел само него му је тачна говорница

– Како то мислиш, се зачуди маршалот

– Па тако, када ни је другарица Агелер избирала болнички старешина, ставила је говорницу среде собу и сите су се редели пред микрофону, на неки им је био сниско, на неки високо, а само на друг Тачета му е пасувао и… негова среќичка си је била

-Па зашто онда кажеш да он тобож води ову, тко је води ако не он? запраша маршалот.

– Гледате ли их оние шта играју фудбал на мали голчета у болничку канцеларију? запраша Димче.

– Видим, не изгледају као да су рањени, делују здраво, зашто су они уопќе у овој партизанској институцији ? возврати со прашање маршалот.

– Они се са оделење ухо, грло нос…затоа тако вам личе, објасни борецот Димче.

– Схватио сам…рече другарот Тито на хрватски и додаде

– Али не губите наду, провешќете најбоље године свог живота као рањеници, рече маршалот, а када доѓе слобода и ваше ќе се стање побољшати!

-Така је друже Тито, толку смо чекали, сега за малку не правимо проблем. Што би рекла другарица докторка Цули, нема здрави код нас, има само непрегледани!

– Одлично си то рекао борче, забележа другарот Тито.

– Не сум бе ја борче друже Тито, јас сум Димче, одговори борецот Димче кого другарот Тито по грешка го викаше Борче